Европски парламент усвојио директиву о заштити ауторских права на глобалној мрежи, чија правила ће погодити и Србију. Биће забрањено “качити” фотографије, спотове, гифове и друге садржаје чији нисмо аутори
Платформе ће користити “машине” за аутоматску селекцију садржаја Фото З. Јовановић
ЧУВЕНЕ филмске реплике “Убиће те Били ко зеца”, “Само преко мене мртвог” или “Мислићу о томе сутра” ускоро би потпуно могле да ишчезну из интернет комуникације. И не само реплике. Слике чувених спортиста који красе “Инстаграм” и фејсбук профиле њихових фанова, музички спотови, цитати из књига – све на чему је до сада почивала комуникација на глобалној мрежи, све би то могло да постане прошлост. Разлог за то је контроверзни члан 13 Директиве о ауторским правима на интернету, који је у уторак усвојио Европски парламент и којим се жестоко пооштравају правила о поштовању “копирајта” на мрежи.
Овај члан, који је поделио Европу и свет, присиљава интернет компаније да уведу строге аутоматске провере кроз које садржај мора да прође пре него што буде објављен на платформама као што су “Твитер”, “Инстаграм”, “Фејсбук” или “Јутјуб”. Оне ће практично “филтрирати” све што корисници постављају, почевши од фотографија, спотова, инсерата из филмова, текстова, до анимираних гифова или мимова, да не би дошло до кршења ауторских права.
То значи да интернет корисници више неће моћи да објаве ниједан садржај без дозволе власника ауторских права. Односно, смеће уколико платформе за то плате. Какве ће све бити последице још се не зна, јер ову директиву тек треба да верификују парламенти европских држава, али у Европи се све гласније чују оптужбе да ће доћи до највеће цензуре интернета до сада, па и његовог умирања.
– Директива о ауторским правима на дигиталном јединственом тржишту чини све платформе правно одговорним за садржај који се поставља и дели преко њих – каже адвокат Мирко Мркић, предавач на Факултету за медије и комуникације. – Са овом директивом мораће да се усклади и наш закон о ауторским и сродним правима, који је стигао у парламент. Најједноставније речено, “клинци” који много времена проводе управо на интернету, више неће моћи да постављају све оно што су постављали до сада, нити ће моћи слободно да скидају музику, филмове, серије…
Ко ће то контролисати и како, пластично објашњава Огњен Узелац, судски вештак и медијатор, стручњак за ауторска права у музичкој индустрији. Према његовим речима, платформе ће морати, да би се заштитиле од великог броја тужби, да ангажују машине, које ће препознати који садржај би могао потпасти под заштићено ауторско дело, и кориснику или неће дозволити да га постави или ће га одмах оборити. Са друге стране, као соломонско, нуди се решење по којем данас функционишу колективне организације – наплата, вероватно паушална, свих садржаја заштићених ауторским и сродним правима.
– Званичан циљ Директиве и јесте “премошћавање вредносног јаза” између интернет платформи и наводно уметника, а заправо музичке и осталих “креативних” индустрија. Њоме се нарушава оно што је установљено пре 20 година – принцип “сигурне луке”. Интернет провајдери су по овом принципу били само платформе на којима је свако био одговоран за оно што ради. Сада ће за све бити одговорна платформа и уколико неће да плаћа милионске износе, неминовно ће морати да филтрира комуникацију. Питање садржаја на интернету убудуће ће бити неизвесност, а непознаница је и како ће “филтер машине” препознати јавна добра, која би требало да буду доступна свима, или ће и њих цензурисати, или наплатити – пита се Узелац.
Он је сигуран да ће од нове директиве најмање користи имати аутори дела, као што је било и до сада, а највише ће имати њихове асоцијације, односно индустрија.
Напомена преводиоца: Пред вама је чланак “Лајфхакера” и оригинални наслов је другачији, текст је намењен свим Американцима. Зашто сам га онда изабрао?
Трећина читалаца блога “Ћирилизовано” је из Северне Америке, претпостављам да и “Озон прес” прати велики број Чачана који су сада у САД и Канади, па сматрам да им појашњења предстојећих узуса америчким држављанима за пут у ЕУ могу бити од користи.
Без обзира што је чланак и пропагандистички – није шија него врат, није виза него путна дозвола, ерго, Европадија нас не понижава него зна да има и несташних Американаца, па да се мало боље припреми – вредницу, аутора чланка, можда искупљује то што је у кратком и циљаној публици доступном разумевању тексту, у виду хиперлинкова на одговарајућа места на интернету, понудила додатне информације за појединачне земље шенгенског подручја. Тако да Драгачевац из Чикага, на пример, кад дође у завичај, па онда намери да види и мало цивилизованог света осим коњокрадица и својих сељана, крене, преко мученог Чачка, за рецимо Беч, зна шта му треба за “европски пут”.
Линуксаша што се тиче, да скренем пажњу на извор. Не толико због информативности чланака о Линуксу, којих тамо и нема много и могу бити од (техничке) користи једино Убунтурадији, већ због контекста, што “Животни хакер” уважава факат да је и Линукс саставни део пунијег живота. Од медија који је мејнстрим на интернету – неочекивано, али довољно.
Фотографија: Франциско Секо / АП Фото. Извор: EU will require travel registration for Americans starting in 2021 – Politico
Шта Американци треба да знају о новим правилима за путовање у државе ЕУ шенгенског подручја
Почев од 2021. године, Американци, као и држављани бројних других “безвизних” земаља, имаће нешто више посла пре пута у неке европске државе. Сада вам је, да уђете у Немачку, Француску, Шпанију…довољан пасош, али за нешто мање од две године мораћете да пре пута поднесете захтев. Ова промена политике уласка у те земље је најављена лане, али су детаљи познати тек од прошле недеље.
Није. Иако су неки медији разглашавали да ће од 2021. за пут у Европу требати виза, то није тачно. Нећете морати да тражите визу, већ само да поднесете захтев Европском систему за путне информације и дозволе (European Travel Information and Authorization System – ETIAS) и платите малу накнаду.
Зашто нам Европљани траже путну дозволу?
Циљ овог програма је јачање система безбедносних провера особа које у ЕУ могу ући без визе. Колико кошта?
Тачну цену аплицирања још увек не знамо, али сигурно неће бити супер скупа. По садашњим медијским извештајима, око седам долара. Може ли се десити да дозвола буде ускраћена?
Европска комисија нас уверава да ће путна дозвола, у 95% случајева, бити одобрена “за неколико минута”. Дакле, за већину Американаца, тек формалност, ништа због чега се треба бринути. Јер Европска комисија такође каже, да: “Нема потребе да се подноси захтев конзулату, јер се не узимају биометријски подаци и прикупља се далеко мање информација него за одобравање визе. Такође, процедура одобрења шенгенске визе по правилу траје до петнаест, а у неким случајевима и тридесет и шездесет дана. Важење?
Једном одобрена, ваша ЕТИАС (ETIAS) путна дозвола ће важити три године и за неограничен број улазака у шенгенско подручје.
Ако сте програмер у двадесетим или тридесетим годинама живота, одрасли сте у свету у коме доминира Линукс. Он је значајан играч у дата центрима већ деценијама, али мада је тешко наћи тачачан извештај о учешћу оперативних система на тржишту, учешће Линукса у дата центрима би могло да износи чак 70%, а различите верзије Виндоуса – остатак. Програмери који користе било који већи “клауд” могу да очекују да је систем на ком ради платформа Линукс. Доказа да је Линукс свуда је све више када се има у виду чињеница да су Андроид уређаји и уграђени (embedded) системи засновани на Линуксу у паметним телефонима, телевизорима, аутомобилима и многим другим уређајима.
Али и тако, већина програмера, чак и они који су одрасли у току ове “револуције Линукса” достојне поштовања су бар чули за Јуникс. Звучи слично као Линукс, и вероватно сте чули подједнаку употребу ових израза. Или сте можда чули да је Линукс “јуниксолики” оперативни систем.
Па, шта је Јуникс? Карикатуре говоре о чаробњачким дугим седим брадама које седе иза шљаштећег зеленог екрана, које пишу Ц код и шел скрипте, чији је покретач старомодна филтер-кафа. Али Јуникс има много богатију историју од забрађених Ц програмера из седамдесетих година. Док чланци који говоре о детаљима из историје Јуникса и поређења Јуникса и Линукса, овај чланак говори о позадини и списку главних разлика између ова два комплементарна света.
Почеци Јуникса
Историја Јуникса почиње у АТ&Т-овим “Беловим лабораторијама “касних шездесетих година са малим тимом програмера који су хтели да напишу вишепроцесни, вишекориснички оперативни систем за ПДП-7. Два најистакнутија члана овог тима у истраживачком центру Бел Лабса били су Кен Томпсон и Денис Ричи. Док је већина концепата Јуникса била изведена из његовог претходника Мултикса, одлука Јуниксовог тима да поново напише овај мали оперативни систем у програмском језику Ц је оно што је одвојило Јуникс од осталих. У то време, оперативни системи су ретко били, ако и уопште, портабилни. Уместо тога, по природи њиховог дизајна и по изворном коду у језицима ниског нивоа, оперативни системи су били чврсто везани за хардверску платформу за коју су били намењени. Преписивањем Јуникса у Ц, Јуникс је постало могуће пребацити на разне архитектуре хардвера.
Поред ове портабилности која је Униксу дозволила да се брзо рашири и изван “Бел лабса “и за друге истраживачке, академске, чак и комерцијалне сврхе, неколико кључних дизајнерских начела је привукло кориснике и програмере. Прво, филозофија Јуникса Кена Томпсона постала је моћан модел модуларног дизајна софтвера и рачунарства. Филозофија Јуникса препоручивала је употребу малих програма направљених са једноставном сврхом у комбинацији зарад обављања задатка. Како је Јуникс био дизајниран око датотека и пајпова, овај модел преусмеравања (пајповања) улаза и излаза различитих програма у линеаран скуп операција је и данас у употреби. Заправо, данашње клауд функције-као-сервис (functions-as-a-service, FaaS), тј. модел “рачунарство без сервера” дугује доста овом наслеђу филозофије Јуникса.
Брз раст и конкуренција
Касних седамдесетих и осамдесетих, Јуникс је постао корен породичног стабла које се проширило на истраживања, универзитете и растући бизнис развоја комерцијалног Јуникса. Јуникс није био софтвер отвореног кода, а за изворни код Јуникса се могла добити лиценца преко уговора са његовим власником АТ&Т-ом. Прва лиценца за коју се зна да је продата је продата Универзитету у Илиноису 1975. године.
Јуникс се брзо ширио по академском свету, чији је значајан центар активности био Беркли, где је Кен Томпсон био седамдесетих на празничном одсуству (sabbatical). Кроз сву ту активност око Јуникса у Берклију, родила се нова верзија Јуникса, БСД (Berkeley Software Distribution). На почетку, БСД није био алтернатива за АТ&Т-јев Јуникс, већ додатак који је имао додатан софтвер и могућности. Кад је стигао 2БСД (the Second Berkeley Software Distribution) 1979, Бил Џиј, студент са Берклија, додао је сада познате програме као што су vi и C shell (/bin/csh).
Као додатак БСД-у, који је постао једна од најпознатијих грана породице Јуникса, комерцијалне понуде Јуникса су експлодирале осамдесетих и деведесетих производима као што су HP-UX, IBM AIX, Sun Solaris, Sequent и Xenix. Како су гране расле, почели су “ратови Јуникса”, и заједница се усредсредила на стандардизацију. Стандард POSIX је настао 1988, као и остали наставци који су настали преко “Отворене групе” (The Open Group) деведесетих година.
У ово време АТ&Т и “Сан” су објавили System V Release 4 (SVR4), који је био прихваћен од стране многих комерцијаних произвођача. Са друге стране, породица БСД оперативних система је расла годинама, што је довело до различитости отвореног кода које су објављене под данас познатом БСД лиценцом. Ово укључује FreeBSD, OpenBSD и NetBSD, од којих сваки циља мало другачије тржиште индустрије Јуникса за сервере. Ове варијанте Јуникса се и даље налазе у употреби, иако им је удео на тржишту опао на једноцифрене бројеве (или мање). БСД је можда најчешће инсталирани модерни Јуникс систем данас. Такође, сваки новији Епл Мек може да се сматра за БСД, јер OS X (сада macOS) је настао од БСД-а.
Иако историја Јуникса и његових универзитетских и комерцијалних варијанти може да заузме још доста страница, зарад средишње теме нашег чланка, хајде да наставимо успоном Линукса.
Упознајте Линукс
Оно што данас називамо оперативним системом Линукс заправо је спој два покушаја из раних деведестих. Ричард Столмен је хтео да направи истински слободну алтернативу отвореног кода за власнички Јуникс. Радио је на алатима и програмима под именом ГНУ, рекурзивној скраћеници “ГНУ није (Ј)Уникс!”. Иако је постојао и пројекат развоја кернела, развој је тешко ишао, а без кернела, сан о слободном оперативном систему отвореног кода није могао да буде остварен. Рад Линуса Торвалдса, прављење доброг кернела који је назвао линукс, је оно што је читав оперативни систем оживело. С обзиром да је Линус користио више ГНУ-ових алатки (на пример GNU Compiler Collection, или GCC, програмски преводилац за програмски језик Ц), спој ГНУ-ових алата и линукс кернела је био савршен.
Линукс дистрибуције су настале од делова ГНУ-а, линукс кернела, МИТ-овог X-Windows графичког окружења и осталих компоненти БСД-а које је било могуће употребити под БСД-овом лиценцом отвореног кода. Рана популарност дистрибуција попут Слаквера и након тога “Ред хета” дала је “просечном кориснику рачунара” из деведесетих приступ опреративном систему Линукс и, са њиме, многим пропријетарним могућностима Јуникса и алатки коришћених за посао или академски живот.
Због става слободног и отвореног кода свих компоненти Линукса, свако је могао да направи Линукс дистрибуцију уз мало труда, и убрзо је број дистрибуција порастао на стотине. “Дистровоч” данас наводи да постоји 312 Линукс дистрибуција. Наравно, већина програмера користи Линукс или преко клауд провајдера или преко познатих бесплатних дистрибуција – Федоре, Убунтуа, Дебијана, Арча, Џентуа и њихових, безбројних, варијанти. Комерцијалне понуде Линукса, које пружају подршку поврх слободних компоненти отвореног кода, постале су уносне јер су многе велике фирме, укључујући ИБМ, прешле с власничког Јуникса на софтверска решења заснована на Линуксу. “Ред хет” је изградио модел комерцијалне подршке око РХЕЛ-а (Red Hat Enterprise Linux), а исто је урадила и немачка фирма СУСЕ са СЛЕС-ом (SUSE Linux Enterprise Server).
Поређење
Рекосмо нешто о историји Јуникса и успону Линукса и основама алтернативе Јуниксу коју су развили ГНУ и Задужбина за слободан софтвер. Хајде да сад погледамо разлике између ова два оперативна система који деле велики део заједничког наслеђа и циљева.
Из перспективе корисничког искуства, нема много разлика! Линукс је највише пажње привукао због подршке за разне архитектуре хардвера (укључујући и модерне личне рачунаре) и због могућности да се користе алати са којима су корисници и систем администратори Јуникса упознати.
Због стандарда POSIX, софтвер који је био написан за Јуникс је било могуће компајлирати за Линукс уз нешто улагања труда у портовање. Шел скрипте су могле да се користе без измена на Линуксу у већини случајева. Док су неке наредбе примале опције са командне линије мало другачије, већина је радила на Јуниксу и Линуксу потпуно исто.
Гледајући са стране, можемо рећи да се популарност МекОС хардвера и оперативног система као платформе за развој највише може приписати сличности тог оперативног система са БСД-ом и Линуксом. Већина алата и скрипти намењих Линуксу би лако могли да раде и у терминалу МекОС-а. Већина програма отвореног кода који су доступни на Линуксу могу се преузети преко алата као што је Homebrew.
Остале разлике између Линукса и Јуникса се углавном односе на модел лиценцирања: отворени код и власнички, лиценцирани софтвер. Такође, недостатак заједничког кернела код Јуникс дистрибуција има утицаја на произвођаче софтвера и хардвера. За Линукс, произвођач може да напише управљачки програм за одређени део и да очекује да ће радити на већини дистрибуција. Због комерцијалних и универзитетских грана Јуникса, произвођач би можда морао да пише различите управљачке програме (драјвере) за различита издања Јуникса и да има одређене проблеме са лиценцирањем или приступом СДК-у (SDK, Sotfware Developmet Kit, пакет за развој програма за одређену платформу), или приступом управљачким програмима у бинарном облику на различитим варијантама Јуникса.
Како су обе заједнице сазреле у прошлој деценији, многе предности Линуска су прихваћене и у свету Јуникса. Многе ГНУ-ове алатке су учињене доступним као додаци за Јуникс системе за које су програмери хтели ГНУ-ове програме који нису део Јуникса. На пример, Ај-Би-Ем-ов AIX је нудио AIX Toolbox за Линукс апликације са стотинама ГНУ-ових пакета софтвера (Bash, GCC, OpenLDAP…) који су могли да се додају инсталацији AIX-а да би прелазак са Линукса и Јуникса на AIX био лакши.
Власнички Јуникс је и даље жив и здрав и, како више великих произвођача обећавају подршку и за наредну деценију може се рећи да ће Јуникс бити ту још дуго. Такође, БСД грана Јуникса је отвореног кода, а NetBSD, OpenBSD и FreeBSD имају јаку корисничку базу и заједнице окупљене око слободног софтвера које нису толико видљиве или активне попут линуксашких, али имају свој удео на тржишту сервера, са бројевима доста већим од власничких Јуникса у областима као што су веб сервери.
Линукс је показао значајну предност у односу на власнички Јуникс у доступности на великом броју хардверских платформи и уређаја. Распбери пај, познат међу хобистима и ентузијастима, ради на Линуксу и отворио је врата целом спектру IoT уређаја који покрећу Линукс. Већ смо поменули Андроид уређаје, кола (са Automotive Grade Linux-ом) и паметне телевизоре, где Линукс има највећи удео на тржишту. Сваки боговетни клауд провајдер на планети нуди виртуелне сервере са Линуксом, а многи од данашњих клауд-нејтив стекова (cloud-native stacks) су засновани на Линуксу, без обзира да ли говоримо о контејнерима попут Кубернета или многих других тзв. серверлес (serverless) платформи чија популарност расте.
Један од најбољих показатеља раста који је Линукс остварио је прелазак који је направио “Мајкрософт” у претходним годинама. Да сте програмерима пре десет годинарекли како ће Виндоус да “покреће Линукс” 2016. године, већина би се зацерекала. Али постојање и популарност Виндоусовог подсистема за Линукс (Windows Subsystem for Linux, WSL), као и неке скоро најављене могућности попут порта Докера за Виндоус, укључујући и подршку за LCOW (Linux containers on Windows), су докази утицаја које је Линукс давао, и који ће сигурно наставити да пружа, широм света софтвера.
– Директива о ауторским правима на дигиталном јединственом тржишту чини све платформе правно одговорним за садржај који се поставља и дели преко њих – каже адвокат Мирко Мркић, предавач на Факултету за медије и комуникације. – Са овом директивом мораће да се усклади и наш закон о ауторским и сродним правима, који је стигао у парламент. Најједноставније речено, “клинци” који много времена проводе управо на интернету, више неће моћи да постављају све оно што су постављали до сада, нити ће моћи слободно да скидају музику, филмове, серије…
