Као корисника управљача прозорима i3 WM, Манџаро ме је привукао издањем “Манџаро и3” са лепо налицканим i3gaps-ом (форк и3 што подржава размаке између прозора). Пре Манџара нисам имао много искуства са Арчом и дистрибуцијама заснованим на њему, па ми је било потребно мало времена да се навикнем на Pacman, управљач пакетима. Такође ми се допала лепа тамна тема Манџара, пошто немам живаца за прављење теме, не разликујем боје, а и ове што разликујем не знам да уклопим.
Инсталација је протекла глатко, програм за инсталацију ми се допао. Након инсталације ме је дочекао Manjaro Hello, програм за добродошлицу у нови систем који садржи везе ка сајту пројекта, форуму, ћаскању, друштвеним мрежама итд. Још једна корисна ствар за почетнике су основне пречице исписане у доњем левом ћошку екрана. Pamac је програм за инсталацију, надоградњу и уклањање програма намењен људима који нису вични раду у терминалу. Памек такође има програмче за аутоматско скидање надоградњи, што некиме јесте корисно, ал’ мени је била прва ствар коју сам угасио.
Већ пар месеци користим Манџаро и до сада су надоградње текле глатко. Пакети мало касне у односу на Арч, петнаестак дана, те срећом нисам имао проблема са проблематичним systemd 2.40. Инсталирао сам и неколико AUR пакета који су радили без проблема.
Мим направио. Борисав Живановић
Испробао сам и Манџаро Архитект и допао ми се. То је посебан нет-инсталер са ncurses окружењем (TUI, text user interface) који већину пакета преузима са интернета. Иако бисте по називу помислили да је намењен напредним корисницима, није ми деловао претерано тешко за употребу. Такав систем ми се далеко више свиђа од Арчовог начина инсталирања, јер су могућности за подешавање скоро подједнаке , али код Архитекта уз много мање муке. Поред класичних подешавања као што су језик система, временска зона, партиционисање диска, Архитект омогућава избог једног или више кернела и графичких окружења.
Немам друго да кажем за Манџаро и3 сем речи хвале. Препоручио бих свакоме ко жели да проба Арч да прво инсталира Манџаро и да се упозна са радом са Пекменом, јер је управник пакета оно што прави разлику између дистрибуција. Арч има најбољу документацију од свих дистрибуција и врло је вероватно да ћете се њом служити за решавање проблема на које налетите на Манџару. Без обзира на задржавање и проверу нових издања пакета, овај дистро ипак не бих препоручио онима који не воле “котрљајућа издања” (rolling release). Тренутно је Манџаро први на листи “Дистровоча”, што није податак о стварном броју корисника дистроа већ посетилаца странице о њему, али сведочи о расту популарности који је остварио у скорије време.
Напомена приређивача серијала “Линукс у Чачку”, Александра Јовановића: Средњошколац и , можда, будући студент нашег ФТН-а, али сигурно програмер, Бора Живановић је из Гроцке. Кад неће чачански Линуксаши, он се јавио да допринесе масовнијој употреби ГНУ/Линукса. Само за пар дана викенда, уз свој текст горе, превео је:
Познајем више људи са навиком мењања дистрибуције сваких пар недеља. Инсталирају нову дистрибуцију, и наредних пар дана за њу немају ништа сем речи хвале. Али, медени месец се убрзо заврши, крећу примедбе, опањкавање и – опет лов на савршену верзију Линукса.
То је циклус који ми је био и остаје стран. Први дистро ми је био Мандрак, али сам се убрзо скрасио на Дебијану и, 15 година касније, најмање 3/4 мог рада на рачунару је на Дебијану.
Делом, такав избор сам направио јер сам тада радио за два стартапа који су имали везе с Дебијаном. Наравно, главни разлог је било то што је Дебијан испуњавао све захтеве за главну радну станицу: стабилност и велик избор софтвера. Понекад ми је недостајао новији кернел, али најновији кернел ми није био приоритет за главни рачунар. Поента је да, због тога што сам нашао што желим, нисам имао и немам разлога да трагам за бољим. Једноставно.
То не значи да не истражујем остале дистрибуције. Пре виртуализације, имао сам неколико тест машина за пробе, а сада вртим гомилу виртуелних машина за сврхе поређења и оцењивања.
Тачно је да вам коришћење дистрибуције на неколико недеља помаже да боље разумете како она ради. Али пошто сам испробао стотине и стотине дистрибуција и издања, боље могу да оценим и знам шта да тражим.
Подједнако је важно и то што Линукс за мене није хоби. Линукс је оперативни систем по мом избору, што значи да ми је потребно да главни рачунар мора да ради како треба. Стално. Немам дана за траћење на непрестано инсталирање и конфигурисање, треба радити и зарађивати. Оно што је за мене важно је да је виртуализација далеко ефикаснија него што би мењање дистрибуција икада могло да буде. Могу да преузмем и инсталирам слике дискова, настављајући да радим на ономе за шта сам плаћен, и да истражујем остале дистрибуције у слободно време. Из ове перспективе, мењање дистрибуција је превазиђено.
Разлике које праве разлику
Још један разлог зашто сматрам да је мењање дистрибуција погрешан начин трошења времена је да, изузев пар изузетака као што је Елементари ОС, дистрибуције нису главни извор иновација или разлика.
Разумем, наравно, да иза кулиса, дистрибуције се разликују по различитим техничким и политичким одлукама. Али док те разлике могу доста да значе програмерима, колико крајњих корисника разликује init и systemd? У најбољем случају, то да главне библиотеке (core libraries) могу да произведу боље време одзива није много више од личног утиска.
Што се тиче политичких одлука, можда бисте желели да пре инсталирања Федоре знате да њени репозиторијуми садрже само слободан софтвер. Али, из перспективе крајњег корисника, оно што стварно “прави разлику” је графичко окружење. Разлике међу разним популарним окружењима, Синемона, ГНОМЕ-а, КДЕ-а, ИксФЦЕ-а, Матеа …и Јунитија су велике као разлике између Виндоуса и МекОС-а, посебно ако погледамо алатке и апликације које уз њих иду. Филозофија дизајна и ток рада јесу различити код различитих радних окружења.
Али корисници не морају да мењају дистрибуције да би мењали графичка окружења. Већина, ако не и сва, окружења могу да се нађу у репозиторијумима важнијих дистрибуција, што поређење не чини ништа тежим од прављења избора приликом пријављивања.
Морамо признати да се имплементација сваког окружења може разликовати на различитим дистрибуцијама. КДЕ Плазма, на пример, изледа прилично другачије на Магеји, него на ОупенСУСЕ-у. Али функционално су мало различите и сигурно не довољно да упаднете у невољу уколико промените дистрибуцију. Ако не желите проблеме, не тражите ђавола, инсталирајте их у виртуелној машини и тамо поредите.
Пре виртуализације, када је један рачунар по особи или домаћинству био просек, мењање дистрибуција јесте имало смисла. Данас, пак, скакутање с дистроа на дистро личи на неуспешан начин крпљења и, у једва бољем случају, на хоби, утуцавање времена. Захваљујући виртуализацији и пуним репозиторијумима, постоје много једноставнији начини да се открије разноликост слободног софтвера.
Градске власти Барселоне одлучиле су да покрену процес преласка са Виндоуса и власничког софтвера на софтвер отвореног кода и Линукс дистрибуцију Убунту до пролећа 2019. године.
У првој фази биће изведен прелаз са власничког софтвера на софтвер отвореног кода, а на крају прелазак са оперативног система Виндоус на Линукс. Током 2018. године, 70 одсто градског буџета за софтвер биће уложено у процес преласка на софтвер отвореног кода.
Како би постигли задате циљеве, односно потпун прелазак на софтвер отвореног кода и оперативни сиситем Линукс, град ће извести “аутсорсинг” својих ИТ пројеката локалним мањим и средњим предузећима. Биће запослено 65 програмера са задатком да развију софтвер прилагођен потребама града.
Што се тиче софтвера за будућу Линукс дистрибуцију, власти Барселоне су одабрале Убунту (који се већ налази на 1 000 пробних рачунара), Фајерфокс као службени интернет прегледач, пакет канцеларијских алата Либре офис, а као алтернативу за “Мајкрософтов” Exchange Server одабрано је софтверско решење Open-Xchange.
Преласком на решења отвореног кода и Линукс Барселона ће се придружити иницијативи Фондације за слободан софтвер Европе под називом “Public Money, Public Code”.
